Dok u Amsterdamu čak 50 odsto stanovništva koristi bicikl kao svakodnevni transport, u Beogradu je taj broj daleko manji – procenjenjuje se da u srpskoj prestonici ima manje od jedan odsto građana kojima je bicikl osnovno prevozno sredstvo.
Predsednik udruženja građana „Ulice za bicikliste“ Zoran Bukvić govorio je na manifestaciji „Ekomobilnost 2022“ zašto aktivno bavi promocijom i zagovaranjem za bolje uslove vožnje bicikla što u Beogradu, što u celoj Srbiji. A kakve su zakonske norme u vezi vožnje bicikala kroz pešačke zone, njegov odgovor je bio da se „ispod haube ne vidi šta se dešava“.
„Novosadska biciklistička inicijativa je izdejstvovala da se kroz taj deo pešačke zone može voziti biciklo, da se ne bi obilazilo okolo-naokolo, jer kako ćete dobiti povećan broj putovanja biciklom ako im pravite ringove za bicikle. Na komentare kako ljudi koji vrše dostavu hrane bahato voze, odgovor je bio da se treba ozbiljno pozabaviti ovim problemom i se brzina ograniči do 25kmh, da se ograniči kretanje javnim površinama“, ističe on.
Bukvić dodaje da problem predstavljaju i ljudi koji rade dostavu sa biciklima.
„To su praktično motori jer imaju elektro motore odnosno gas i možeš da se krećeš 50-60kmh bez vrtenja pedala. Mislim da treba regulisati te propise, doneti nov Zakon o bezbednosti saobraćaja u kojem će biti regulisano. U pešačkim zonama u Beogradu mislim da je ograničeno kretanje biciklom brzinom pešaka, te ukoliko se bicikl kreće većom brzinom, zaustaviće ga Komunalna milicija grada Beograda“.
Malo javnih ličnosti u Srbiji koristi bicikl kao sredstvo prevoza, za razliku od, recimo, Fransoaz Žakob, stalne koordinatorka u UN, koja aktivno koristi bicikl za dolazak na posao.
„Ona je bila u čudu koliko malo naših političara koristi bicikl za dolazak na posao. Fransoaz inače putuje biciklom iz stana sa Starog Grada na Novi Beograd u kancelariju, cele godine, bez obzira na vremenske uslove“, ukazuje Bukvić.
I Nebojša Stojković, član ovog udruženja, istakao je na manifestaciji „Ekomobilnost 2022“ značaj bicikla.
„Vozim bicikl otkad znam za sebe, ovo prevozno sredstvo mi je od životne važnosti jer njime idem svuda. Kada računamo sva kretanja u Beogradu, 50% njih čine kretanja pešaka, 26% je kretanje automobila uprkos 24% maximalno dozvoljenih jer uvoz polovnih automobila je u porastu. Neki to povezuju i sa zagađenjem vazduha ili pak rastom standarda. Najbolje bi bilo da je 15% automobila u saobraćaju, veće korišćenje bicikala bi rešilo problem. Ali, fali biciklističkih staza i druge infrastrukture. Svi uslovi se prihvate kao realnost, navika“.
On je ukazao na Novi Sad koji je mnogo napredovao u smislu infrastrukture za bicikliste.
„Dosta se staza napravilo, stare su se sredile. Takođe, sređeni su prelazi sa ulice na biciklističke staze, ivičnjaci su masovno ukinuti. Mi smo to godinama tražili u Beogradu, čak smo imali sastanak sa tadašnjim gradonačelnikom Sinišom Malim, ali bez efekta. U Novom Sadu imaju više razumevanja za bicikliste“.
Robert Čoban, predsednik „Color Press Group-a“ istakao je da je tokom boravka u Parizu imao priliku da vidi kako tamo funkcionišu biciklisti. Bio je iznenađen koliko u glavnom gradu Francuske ima biciklista.
„Iznajmio sam bicikl i sve je podređeno biciklistima, a oduzeto kolima. Bio sam frapiran. Pola ulica je za bicikliste. Nije to samo u Parizu. I Ljubljana je sjajan primer grada koji je prepun biciklista. Oni imaju biciklističkog načelnika čija reč se poštuje kao gradonačelnikova. Oni su druga galaksija“.
Preduzetnik i biciklista Nenad Orlić koji je takođe prisustvovao ovoj manifestaciji, govorio je da li je u redu nositi slušalice na ušima tokom vožnje bicikla.
„Samo jedna sluška u uvo, nikako obe. Znam previše saobraćajnih nezgoda zbog slušalica jer biciklisti nisu čuli dolazeći saobraćaj. Previše povređenih zbog toga. Razmišljam o sebi, a ne o vozačima automobila i o tome ko je odgovoran, nažalost, ukoliko se desi nesreća. Za običnog, neiskusnog vozača bicikla, znače sva čula. Mora da se vodi računa o svim pravilima, zbog loše infrastrukture, mora da se vodi računa o ivičnjaku, o rupama, šahtovima. Ove stvari su tema upravo zbog loše infrastrukture“. On je, s druge strane, istakao značaj opreme koju jedan biciklista mora da ima. Kaže da mu je upravo ona spasila život.
„Oprema dosta znači, vozim bez kacige, osim u brdskim predelima. Dugo sam vozio bez opreme i onda sam kupio svu moguću i imao sam nesreću pri brzini od 70kmh gde mi je život sačuvan zbog opreme. Postoje različite kacige za različite brzine i tipove vožnje. Inače se slažem da pri gradskoj vožnji bicikla možda ne treba da postoji obaveza nošenja kaciga, već da to bude na individalnom nivou. Nemačka je najregulisanija zemlja što se tiče biciklista“.
