Beograd bi jednog dana mogao da postane evropska prestonica zelenila, baš kao što je to svojevremeno bio Kopengahgen, uveren je arhitekta i ulični umetnik Andrej Josifovski Pijanista.
„Tokom studija, pisao sam o radu koji je podrazumevao linijski park koji bi se pružao od luke Beograd do Sajma i Ade ciganlije. Ceo grad bi bio u pojasu kao jedan veliki central park u Njujorku, samo bismo imali višestruko bolji park koji bi imao kulturne i sportske sadržaje. Nešto slično imate već prekoputa na Novom Beogradu, mi bismo imali praktično dva linijska parka. Oni su sada pozajmili ideju, imaju linijski park, videćemo šta će biti, već je presečen zgradom, ali u svakom slučaju ovaj grad bi mogao da bude evropska prestonica zelenila. Beograd je odavno mogao da uzme tu titulu i bez problema bi to funkcionisalo“, istakao je Josifovski na manifestaciji „Ekomobilnost 2022“.
Lajtmotiv ovogodišnje „Ekomobilnosti“ je, kako navodi, inicijativa da se stari železnički most rekonstruiše i zaista pretvori u pešačko-biciklistički.
“Da postane simbol grada koji podrazumeva neka nova vremena, da se više krećemo, više šetamo, više vozimo bicikl. Da makar malo ličimo na evropske gradove u kojima je to uobičajeno”, kazao je Pijanista. On je predstavio svoj rad pod nazivom „Arhitektonski karijes 7 odsto“. Rad je, kako je istakao, nastao 5. septembra 2020. godine kada je u fokusu bilo rušenje starog železničkog mosta zbog buke. Podseća na zub sa tri korena, a taj koren ima karijes. U tom trenutku, navodi, budžet za kulturu iznosio je 0,7 odsto. Otuda takav naziv.
Josifovski ističe da vozi običan automobil, ali da dosta koristi bicikl. Nedavno je počeo da se bavi sportom koji uključuje bicikl, odnosno triatlonom.
„Zapravo, bicikl nema smisla ukoliko vi kažete da ga koristite, recimo živite u centru grada, a oznojite se četiri puta dok stignete na posao. Bicikl onda nema smisla. Beograd je veliko pitanje bez prve stvari, a to je obezbeđivanje osnovnog javnog prevoza što je u svim metropolama metro. Moramo da pričamo da li i na koji način funkcioniše grad“.
Arhitekta objašnjava da grad ne funkcioniše jer je špic od ujutru do ponoći, a to, kaže, nije normalno.
„Imamo ekooazu Adu Ciganliju, pre nego što je napravljena Ada, postojao je projekat da to bude jezero na Dunavu tako da se oko Lida zatvori ka Zemunu i tamo ka Ušću gde je sada ratna mornarica. Imamo to ratno ostrvo. Često se spominje zabranjeni grad, nemam ništa protiv toga, ali kao arhitekta, imam problem zato što je taj grad na pogrešnom mestu. Mi imamo treći Beograd, recimo Borču, gde je to bez problema moglo da bude, da se onda rešilo mostovima, javnim prevozom. Taj problem zapušenja saobraćaja kada svi izlaze u dve kolovozne trake bi se jako lepo rešio da imamo treći Beograd koji noću kada dođe do Kalemegdana kao da je potpuni sunovrat odsečen, tamo nepostoji grad. Borča je u potpunom mraku i to je bilo idealno mesto da se stvori da onda opet imamo oazu veliko ratno ostrvo, da imamo Beograd koji diše“.
Berber Karlo Zagorac koji je takođe učestvovao u panelu sa Josifovskim, izrazio je zabrinutost što danas postoji vrlo malo edukativnih emisija o zemlji i prirodi.
„Mi smo imali Branka Kockicu, on me je naučio kako da perem ruke. Vaspitao je više generacija, pa je onda došao Manda. Nekako se u medijima izgubio taj dečiji program. Sreća, danas mališani imaju neke modernije vaspitačice koje ih uče prirodi. Imamo ljubav kod klinaca i to se gaji i neguje, onda ulazimo u pubertet gde imamo bunt ka svemu. Na tik toku imamo ljude koji se bave udaranjem u telo i pevaju, odnosno prave pesmicu za decu koja kaže ljudi ne bacajte smeće, sranje je sve veće i veće, na šta su tinejdžeri, gledajući baš tik tok, izneli i bacali smeće svuda po ulazima zgrada. Imamo, dakle, problem gde neko nije svestan ukoliko živi u đubretu, čak mu je i fora da odreaguje kad mu neko stariji kaže da to ne radi“, kaže Zagorac.
Ističe da ima i onih građana koji su nezadovoljni životom, platom, politikom, pa se takav čovek inati bacanjem smeća.
„Takav smatra da to što je bacio đubre zapravo znači da ga je bacio Vučiću u dvorište. To je totalno pogrešno. U medijima imamo jako malo edukacije o zaštiti priodne sredine, nemamo dokumentarne filmove da saznamo, da nas nešto privuče, da izazove emociju kod nas. Možda ja romantizujem život i želju kako bih voleo da vidim Beograd i Srbiju i kako bih voleo da nas vide u svetu. Ne kažem da smo najgori, bio sam u Roterdamu, klinci to isto rade, to je katastrofa koliko je đubreta bačeno iz nekog protesta, oni imaju potpuno neki drugi fazon gledanja na stvari i mislim da je tu problem, gubimo decu kojima je taman stavljen neki momenat ljubavi prema prirodi i onda se ona izgubi“.
